Црква у Чукљенику

Вероватно се сваки мештанин Чукљеникa, палећи свећу у цркви Свете Петке у свом селу, барем једном запитао када је ова црква настала, откуд баш на том месту и зашто су од ње остале само зидине. Сигуран сам да је сваки Чукљеничанин чуо причу о томе како су некада неки крсташи спалили ову светковину пролазећи кроз наш крај, али сам још сигурнији да веома мали број људи зна до краја све детаље и околности под којима се овај догађај одиграо. Зато сам се одлучио да покушам да сакупим и објединим тренутно доступне податке који ће расветлити барем део ове занимљиве и потресне приче.

Црква у Чукљенику

Вероватно се сваки мештанин Чукљеникa, палећи свећу у цркви Свете Петке у свом селу, барем једном запитао када је ова црква настала, откуд баш на том месту и зашто су од ње остале само зидине. Сигуран сам да је сваки Чукљеничанин чуо причу о томе како су некада неки крсташи спалили ову светковину пролазећи кроз наш крај, али сам још сигурнији да веома мали број људи зна до краја све детаље и околности под којима се овај догађај одиграо. Зато сам се одлучио да покушам да сакупим и објединим тренутно доступне податке који ће расветлити барем део ове занимљиве и потресне приче.
Читајући постојеће историјске изворе који описују поменуте догађаје, схватио сам да је за њихово дубље разумевање потребно објаснити појам Варнински крсташки рат, као и ко су били Јанош Хуњади и деспот Ђурађ Бранковић.
Варнински крсташки рат трајао је од октобра 1443. до новембра 1444. године и вођен је између хришћанске војскe предвођенe угарским краљем Владиславом III Јагелом и Османског царства под султаном Муратом II. Рат је завршен поразом хришћанске коалиције у бици код Варне. Одатле потиче име Варнински крсташки рат.
У време поменутог рата на челу Србије налазио се Ђурађ Бранковић. Рођен је 1377, а владао је Србијом од 1427. до 1456. године. Био је други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. После смрти Стефана Лазаревића, Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нову престоницу – Смедерево, негде између 1427. и 1430. године, због чега је добио надимак Смедеревац.
Након што је Смедерево пало под турску власт 1439. године, Ђурађ Бранковић, у страху од Турака који су расписали потерницу за његовом главом, бежи у Зету (у град Бар), а затим и у Дубровник. Кад је сазнао да ни ту није безбедан, склонио се у Угарску где се приклонио тамошњем краљу Владиславу III. Ђурђа и Владислава повезала је заједничка мржња према Турцима, па су размишљали како да уједињеним снагама крену у борбу против ње. Овакво размишљање још више је подстакао Јанош Хуњади, Владислављев најјачи ослонац, како у унутрашњој, тако и у спољашњој политици.
Јанош Хуњади, који се помиње и као Јанко Хуњади и Сибињанин Јанко, рођен је крајем 14. или почетком 15. века (разликују се подаци у историјским изворима) у округу Турн Северин у племићкој породици. Предпоставља се да му је отац био извесни Војка, влашки кнез из Баната, док му је мајка била мађарског порекла и звала се Ержебет.
Међутим, постоји и једна друга, интересантнија прича коју наводе српски извори из 17. и 18. века. Она је вероватно легендарна, али је вреди поменути. Према њој, сматра се да је Јанош Хуњади ванбрачно дете српског деспота Стефана Лазаревића. Наиме, Mађари су приликом посете Србији имали прилику да упознају прелепог српског деспота, па су пожелели потомство које ће им он оставити. Зато су му понудили девојку која ће након ове авантуре родити близанце, дечака (Јаноша) и девојчицу. На овај начин је Јанош, као Стефанов син, испао потомак владарске породице Немањића, пошто је мајка Стефана Лазаревића Милица имала немањићко порекло.
Било како било, Јанош Хуњади је постепено, захваљујући својим заслугама, као и добром односу и подршци коју је пружао угарском краљу Владиславу III, постао један од најзначајнијих племића. Добио је на управу град Београд (титула капетана Београда), а такође постао је и намесник Ердеља.
Током боравка деспота Ђурђа Бранковића у Мађарској, све чешће се причало о стварању велике хришћанске лиге против Турака Османлија, који су опасно запретили Европи освојивши Србију. Папа Евгеније је 1442. године објавио папску булу којом опрашта све грехове онима који допринесу борби против Турака, а у новој були из 1443. године одрекао се петине својих прихода у корист крсташких ратова против Турске. Коначно, крајем фебруара 1443. године угарски сабор у Будиму одобрио је покретање крсташког рата против Турака.
У јесен 1443. године почиње такозвани Варнински крсташки рат, који су предводили краљ Владислав, деспот Ђурађ Бранковић, Јанош Хуњади, као и други за нашу причу мање значајни ликови. Претпоставља се да је крсташку војску чинило око 30 000 војника, што је био број који, сматрали су хришћани, треба да уплаши Турке, а можда их и натера на предају без борбе. Од овог броја српски деспот је располагао са око 8 000 добро обучених и припремљених војника, који су имали велики мотив да ослободе своју земљу османског ропства.
Рат је почео и хришћани су напредовали ка југу. Негде између Алексинца и села Бовна 3. или 5. новембра 1443. сукобили су се крсташи које је предводио Јанош Хуњади и турска војска коју је предводио румелијски беглербег Касим. Турци су доживели катастрофалан пораз од кога су се дуго опорављали. Након ове победе Хуњади је наставио да се креће са својом војском према Чукљеничком ждрелу, које данас неки називају и Јелашничком клисуром. Непосредно испред витезова Јаноша Хуњадија кретала се војска Ђурђа Бранковића, а у близини Куновичке реке нашем деспоту стигла је вест да му Турци пристижу с леђа. Вештим маневром Ђурађ је убрзано припремио своју војску за битку, дочекавши је на равном простору, погодном за борбу. Српска војска однела је маестралну победу, без помоћи Хуњадија који је стигао тек по окончању борбе. У овој победи посебно се истакао извесни Ђурађ Мрњавчевић, брат од стрица Марка Краљевића. У успомену на ову битку дат је назив оближњем селу Банцареву. Име Банцарево изведено је од речи бан и цар, у знак сећања на борбу две војске, српсе банске и турске царске.
Након ове победе уследиће догађај који никако не служи на част хршћанима Јаноша Хуњадија као и читавом овом крсташком походу. Дошавши у близину села Чукљеника 7. децембра 1443. године, војска Јаноша Хуњадија се зауставила како би прикупила снагу и обновила залихе за наставак путовања. Улогорили су се и законачили на простору који данас Чукљеничани називају Миљатовац. Убрзо је у село послато изасланство које ће се срести са сеоским кметом и од њега тражити да за војнике обезбеди храну по утврђеним потребама.
Одмах се мора нагласити да овај потез крсташке војске није био нимало чудан нити неуобичајен за оно време. Наиме, пошто крсташи нису могли да понесу довољно хране и пића за читав поход, који је понекад знао да траје и више година, они су повремено од владара земаља кроз које пролазе тражили да им обезбеде потрепштине како би несметано могли да наставе свој пут. У прилог томе говори и прича да је један од разлога сусрета српског великог жупана Стефана Немање и немачког цара Фридриха Барбаросе, који се догодио у Нишу 1189. године, био управо то што је Стефан Немања том приликом предао обезбеђене намирнице за немачку војску. Остаје чудно само то зашто Хуњади није тражио од депота Ђурађа да уради то уместо њега, већ се сам одлучио на такав потез.
Како год, Чукљеничани су одбили да испуне Хуњадијев захтев и вероватно нису ни сањали са каквим последицама ће се сусрести због овакве одлуке. Питање je да ли је одлуку о непослушности кмет донео сам или на неком сеоском скупу, али једно је сигурно – изнервиран због оваквог потеза, Јањош Хуњади наредио је да се сви мушкарци који живе у Чукљенику ухвате и окупе око цркве Свете Петке. Затим их је затворио у цркву и заједно са њом спалио. Сви су изгорели на лицу места.
Поставља се и питање тачног датума одигравања овог догађаја. С обзиром да се зна да је Хуњадијева војска у Миљатовцу боравила 7. новембра, може се претпоставити да је црква спаљена управо тада, али није искључено да су преговори и чекање одговора од сеоског кмета трајали један дан, па је реалније проценити да су несрећни људи изгорели заједно са црквом управо 8. новембра 1443. године, на Митровдан.
Могући разлози одбијања сарадње мештана села Чукљеника са крсташима су тројаки и у домену су претпоставки. Први разлог је да се Чукљеничани до тада нису никада сусрели са оваквом ситуацијом, па нису могли да претпоставе каква би могла бити реакција крсташа ако им се не изађе у сусрет. Овај разлог мало је вероватан, управо због близине пута који је пролазио овим крајевима, у историји познатог као „Виа милитарис“, којим су стално крстариле разне војске на путу ка истоку. Други могући разлог био је да су наши преци због поменутог пута пречесто морали да одвајају од уста како би давали храну крсташким караванима, па су решили да овог пута буду непослушни, јер једноставно више нису желели да трпе овакву врсту жртвовања. И коначно, трећи разлог могао је бити тај што није било довољно намирница ни за прехрану самих Чукљеничана, а камоли крсташа, што крсташе и није баш занимало, па су поступили овако варварски.
Многи ће се запитати каква је то хришћанска војска која себи сме да дозволи овакав грех. Да ли су то крсташке врлине и вредности за које се крсташи боре? Зар да хришћани убијају хришћане? Међутим, боље познаваоце историје овај чин неће много зачудити. Крсташи су много пута кроз историју учинили таква недела, која никако нису у складу са њиховим именом. Довољно је да поменемо 1204. годину и тренутак када су у Четвртом крсташком рату одустали од свог циља (ослобађање Христовог гроба у Јерусалиму), скренули са свог пута и освојили Цариград од Византинаца, своје хришћанске браће. Крсташи су тада опљачкали Цариград чак више и од самих Турака који су га освојили 1453. године, тако да један овакав, за глобалну историју мали испад као што је паљење цркве у Чукљенику, заиста не чуди. С обзиром да ова несрећа није у многоме или уопште утицала на значајне токове историје, она има локални карактер.
Остаје питање шта је са деспотом Ђурђем Бранковићем? Како је он реаговао на све ово? Како је овај догађај утицао на даљу сарадњу између њега и Хуњадија? По свему судећи Ђурађ Бранковић је био обавештен о паљењу српске цркве и њених мештана. Али, вероватно му није много требало да опрости свом савезнику у рату. Једноставно, ставио је на вагу две могућности. Прву, да се замери Хуњадију и доведе у питање даље ратовање које Србији може донети ослобођење од турске власти. И другу, да зажмури на једно око и настави даље као да се ништа није догодило. С обзиром да нам историја потврђује да односи двојице лидера нису били нарушени, закључујемо да су ипак државни и лични интереси српског деспота превагнули. Деспот је прешао преко свега.
Шта се догодило са Чукљеником након ове трагедије? Не може се са сигуношћу тврдити како је текао опоравак села, али с обзиром да се Чукљеник помиње у турским списима то јест у дефтеру нишког кадилука из 1498. године (што је 55 година касније) као насеље са 38 кућа и 12 воденица, можемо закључити да се живот у њему некако нормализовао. Томислав Младеновић, аутор хронике о селима Горња и Доња Студена, каже да су у цркви страдали сви мушкарци сем двојице који се сасвим случајно нису налазили у селу у време трагедије, јер су због неких послова били у планини. Они су по повратку обновили село, а од њих ће касније настати данашње фамилије – родови Гукоњаца (Марцини) и Кићанаца. Детаљна археолошка ископавања и анализа можда би нам открила још неке податке који би употпунили наше знање о овом догађају.
Ред је да завршимо причу и о Варнинском крсташком рату. Почетком децембра 1443. године Софија је пала у хришћанске руке а продирање се наставило и даље. Међутим пред добро утврђеним кланцима Средње горе морало се стати због тога што су Турци код Златице спремали снажан отпор. Због зиме која је настала, незгодног снабдевања и турског отпора хришћани су почели да се повлаче. Турци су покушали да хришћанима приликом одступања задају што више удараца, али су код Куновице (Сува планина) претрпели пораз. У овом боју деспот Ђурађ Бранковић опет је до ногу потукао турску војску, а сам султанов изасланик, који је предводио турке погинуо је у борби. Сахрањен је у селу Тамњаница, а кажу да се тамо и данас налази његов споменик са натписом. Иначе, треба разјаснити да се не ради о селу Куновица, већ да је у ствари Куновица сердњовековни назив за Суву планину. Битка се иначе одиграла у близини данашње железничке станице Црвена река.
Многи историчари се слажу да је ова величанствена победа српске војске била пресудна за обнову српске деспотовине 1444. године и продужетка њеног трајања до коначног пада 1459. године.
У обновљеном рату и новом походу крсташа на Турску, деспот Ђурађ је остао неутралан. До одлучујуће битке дошло је 10. новембра 1444. године код Варне у Бугарској. Бројно надмоћни Турци су потпуно поразли хришћанску војску. У бици је погинуо краљ Владислав и многи угледни великаши. Јанко Хуњади се спасао са малим бројем војника. Угари су изгубили преко 10.000 војника.
Тако је завршена ова крсташка пустоловина која умало није заувек угасила живот у Чукљенику. Можда је Јанош Хуњади већ сутрадан после паљења цркве у Чукљенику заборавио какав је злочин направио, али ми сигурно нећемо дозволити да ово страдање наших предака оде у заборав. На Митровдан 1443. године ломила се судбина Чукљеника. Уз мало среће, село је обновљено, а ево и нас данас у њему.
Питамо се, да ли је одбијање наших предака да се повинују жељи крсташа било храброст или лудост?! Да ли је понос био изнад живота или су једноставно ризиковали смрт јер би свеједно умрли и да су дали храну својим џелатима?! Умрли би од глади јер можда нису имали довољно хране ни за себе?!
На крају, остаје нам да у остацима цркве Свете Петке, за коју се не може утврдити тачно време градње, али се може претпоставити због стила градње да је настала између 12. и 15. века, запалимо свећу у част настрадалих и захвалимо им што данас ипак постојимо.
Аутор: Милан Радивојевић

Координате:

Латитуда: 43.276181

Лонгитуда: 22.080885